To je to. Zaista sam trudna. Ta mala senka od nekoliko santimetara na ultrazvuku je moje čedo koje ću držati u rukama nakon nekoliko meseci i o kome ću brinuti dok sam živa.
Vraćajući se sa pregleda, u sebi sam otkrila osećanja koja prethodno nikada nisam osetila. Intenzivna i nova. Od danas dišem za dvoje, mislim za dvoje, sve što radim radim za dvoje. Može li neko ko nije osetio da zna kakvu odgovornost to predstavlja?
I sada? Šta je sledeće? Ima li neko priručnik o tome kako treba da se osećam, šta treba da radim, kome treba da kažem i kako? Da li je neko nekada napisao uputstvo za korake putem do roditeljstva? Verovatno ne, jer je svaka od nas drugačija; svaka od nas je u drugačijim okolnostima i sa drugačijim stavovima. Put je, očigledno, drugačiji za svaku od nas, a koraci, na jedan ili drugačiji način moraju da se pređu.
Pogledala sam se u ogledalu kao da zadnji put vidim nečije telo u muzeju voštanih figura. „Ovo nikada više neće biti isto“, pomislila sam.
Najpre sam rekla suprugu. Oboje smo bili srećni. Pretpostavljam da je on bio više od mene jer je mogao da uživa u našoj novoj situaciji bez da oseti prve udarce straha, odgovornosti i zbunjenosti.. Ovo nije nešto što smo planirali, ali je sa sigurnošću nešto što smo priželjkivali. Odmah smo prešli na slavlje i radost. Započeli smo sa fantazijama o tome kakva će biti naša beba, koje osobine će naslediti od mene a koje od njega, koje ime ćemo joj dati, šta će biti kad poraste... Ovi razgovori su trajali satima. Vreme je prolazilo, a naše teme za razgovor su bile neiscrpne. Prošli smo gotovo sve, ali se ni u jednom trenutku nismo međusobno zapitali: „A, kako se osećaš ti u vezi svega ovoga?“. Ni ja njega, ni on mene. A, verovatno je trebalo da budemo pitani.
Zato te pitam i želim da pogledaš duboko u sebi i da sebi odgovriš:
„A, kako si ti?“
Tvoja,
Nina.