5. Za hrabre žene

Danas sam ustala posebno rano. Otišla sam na posao i pola sata se žalila koleginici da ne podnosim miris dezodoransa Ivana, mog supruga. Dobijam nagon za povraćanje čim uđem u prostoriju koja miriše toliko jako da mi se miris zaglavi u nosu i nosim ga sa sobom ceo dan. Onda sam se još pola sata žalila da mi je radna odeća počela da se smanjuje. U pauzi sam se žalila da ne želim da prestanem da radim kada se beba rodi i pomalo sam zabrinuta jer imam mnogo nedovršenih projekata. Kasnije sam iskoristio priliku da se još jednom požalim svojim dvema dragim koleginicama koje još imaju strpljenja da slušaju moje jadikovke, da ću se verovatno smrznuti ove zime jer će mi stomak narasti i neću moći da zakopčam jaknu.

Kada me je mama pozvala, požalila sam joj se da se brže umaram i da ceo vikend nisam uspela da sredim ceo stan, kao ranije, a Ivanu sam se žalila bukvalno na sve!

Čini se da za mene traje ovaj period „jadikovanja“. Ništa me ne zadovoljava, a za sve je „kriva” trudnoća. E , sad mogu biti pogrešno shvaćeni. VOLIM ovu trudnoću i VOLIM da rodim svoje dete. Ali ponekad je moja trudnoća „kriva“ i to je istina koju je teško reći.

I tako, pisajući ovaj nastavak mog dnevnika trudnoće, nakon celodnevnog prigovaranja i gunđanja, jako me pogodila misao, a to je da sam jedno nezahvalno, krajnje sebično derište. Da , i ovo je istina koju je teško reći, verujte mi. Zašto sam ovo pomislila? Jer posle petnaest sati prigovaranja, pomislila sam na sve one devojke i žene koje pokušavaju da začnu dete, na sve one koje godinama bulje u negativne testove na trudnoću i nikad ne gube nadu, na sve one koje su jednom čule otkucaje srca, a onda ih više nema ... Svima njima neverovatno hrabrim, izuzetnim, upornim i nadljudski jakim ženama koje jedva čekaju da im se odeća smanji, da iskuse sve različite simptome trudnoće, da im se ne dodiruju krajevi rajsferšlusa jer im je stomačić narastao.

Pomislila sam na sve njih i prestala da se žalim. Sve ovo ima jedan veliki cilj, a to je da svoje čedo držim u naručju i osetim najveću sreću na svetu.

Danas me ne zanima kako sam, večeras neću da razmišljam o sebi.
Večeras mislim na sve one koji pokušavaju da postanu roditelji.
Večeras mislim na tebe, koja pokušava da ostane trudna, da sačuvaš svoj plod, da ga izneseš do kraja, da ga rodiš.
Večeras mislim na tebe i pitam te "Kako si?"
Nina.