Dnevnik jedne žene koja putuje kroz period trudnoće i roditeljstva.
Zašto radim ovo? Ko će mi dati aplauz za sve ovo? Zašto sebi ne olakšam život, nego čak i u devetom mesecu trudnoće i dalje nešto nekome dokazujem? Da li je to hrabrost ili ludost?
Kao i uvek, zbunjena i rastrgnuta na bezbroj strana, pitam vas za pomoć, jer ni jedan ekspert sa 50 diploma ne može da zna više o ovim stvarima od nekoga ko je sve to prošao.
Svi su pametniji, svi bolje znaju od nas. Puni su pretpostavki i osuda zašto nam ne uspeva.
Nakon celodnevnog prigovaranja i gunđanja, jako me pogodila misao, a to je da sam jedno nezahvalno, krajnje sebično derište.
Polako, ali sigurno, ušla sam u dvanaestu nedelju trudnoće. Prvo tromesečje je već iza mene, preda mnom je još (samo) šest meseci!
Počele su jutarnje mučnine. Da. One, očigledno nisu samo mit o prvim mesecima trudnoće.
To je to. Zaista sam trudna. Ta mala senka od nekoliko santimetara na ultrazvuku je moje čedo koje ću držati u rukama nakon nekoliko meseci i o kome ću brinuti dok sam živa.
Zbunjena sam. Ne znam šta da mislim, kako da se osećam... U meni su pomešane sve moguće boje spektra ljudskih osećanja.